Naučni eksperimenti za decu: kada „wow“ postane „zašto?“

Čaša promeni boju, balon se naduva bez duvanja ili nešto iznenada zapeni i naraste. Dete je oduševljeno i dobijemo ono očekivano: „Woooow!“ Volim taj trenutak, ali još više volim pitanje koje često dolazi odmah posle njega: „A zašto se to dogodilo?“

Upravo između tog „wow“ i „zašto“ nalazi se razlog zbog kojeg mislim da naučni eksperimenti za decu mogu da budu mnogo više od zanimljive aktivnosti. Eksperiment može privući pažnju, probuditi radoznalost i učiniti neku pojavu vidljivom, ali njegova najveća vrednost nastaje onda kada dete ne dobije samo gotov odgovor, već priliku da razmišlja o onome što vidi.

Kao molekularnom biologu, eksperiment i naučni metod su mi poznati iz jednog sasvim drugačijeg okruženja. Kao mami, međutim, postali su mi zanimljivi na novi način. Deca ne koriste reči poput „hipoteza“ i „varijabla“, ali neprestano postavljaju pitanja, prave pretpostavke i pokušavaju da otkriju kako svet funkcioniše. „Šta će biti ako ovo sipam ovde?“, „Kako biljka pije vodu?“ ili „Kako lek zna gde me boli?“ možda zvuče kao obična dečja pitanja, ali u njihovoj osnovi nalazi se upravo ono od čega počinje i ozbiljna nauka — radoznalost.

Zašto su naučni eksperimenti dobri za decu?

Kada kažemo „eksperiment za decu“, često prvo pomislimo na aktivnost koja menja boju, peni, svetli ili daje neki drugi efekat koji će dete oduševiti. I nema ničeg lošeg u tome. Iznenađenje je odličan način da privučemo pažnju, posebno kada želimo da dete upoznamo sa pojavom koju možda nikada ranije nije videlo.

Međutim, možemo zamisliti dve potpuno različite situacije sa istim eksperimentom. U prvoj odrasla osoba pripremi materijal, izvede eksperiment pred detetom, pokaže rezultat i objasni šta se dogodilo. Dete je videlo nešto zanimljivo i možda zapamtilo novu činjenicu.

U drugoj situaciji, pre nego što počnemo, pitamo: „Šta misliš da će se dogoditi?“ Kada dete odgovori, možemo nastaviti: „Zašto tako misliš?“ Tek tada izvodimo eksperiment, posmatramo rezultat i vraćamo se početnoj pretpostavci. Da li se dogodilo ono što smo očekivali? Ako nije — zašto nije?

Eksperiment je isti, ali iskustvo nije. U drugom slučaju dete nije samo posmatrač. Ono je napravilo pretpostavku, proverilo je i pokušalo da protumači rezultat. Upravo na tom principu želim da budu zasnovane i ScienceLab naučne radionice za decu u Beogradu — eksperiment nije krajnji cilj, već način da otvorimo pitanje i pokušamo da pronađemo odgovor.

Od eksperimenta do naučnog razmišljanja

Izraz „naučni metod“ možda zvuči kao nešto što pripada fakultetu, laboratoriji ili istraživačkom institutu, ali njegova osnovna logika može veoma lepo da se prilagodi detetu. Ne moramo šestogodišnjaku objašnjavati šta su hipoteza, nezavisna varijabla ili kontrolna grupa da bismo ga podstakli da razmišlja na istraživački način.

Možemo početi jednostavnim pitanjem. Zašto neki predmet pluta, a drugi tone? Kako voda putuje kroz biljku? Zašto kvasac može da naduva balon? Možemo li na neki način da vidimo DNK? Zatim dete može da kaže šta očekuje da će se dogoditi i zašto. Tek nakon toga sledi eksperiment.

Tok može da bude veoma jednostavan:

PITAJ → PRETPOSTAVI → ISTRAŽI → POSMATRAJ → ZAKLJUČI

Važno je da se proces ne završi onog trenutka kada dobijemo rezultat. Tada zapravo možemo da postavimo najzanimljivija pitanja. Da li smo dobili ono što smo očekivali? Šta je moglo da utiče na rezultat? Šta bi se dogodilo kada bismo promenili jedan uslov? Možemo li da ponovimo eksperiment i dobijemo isti rezultat?

Na taj način jedna aktivnost ne daje detetu samo novu informaciju. Ona mu pokazuje da do odgovora možemo pokušati da dođemo posmatranjem, proveravanjem i zaključivanjem.

Šta kada eksperiment ne uspe?

Posebno mi je važno da naučni eksperimenti deci ne šalju poruku da svaki pokušaj mora da završi unapred određenim „tačnim“ rezultatom. U školi smo često naviknuti na zadatke kod kojih postoji jedno rešenje. Ako ga nismo dobili, nešto smo uradili pogrešno. Naučno istraživanje nije uvek tako uredno.

Ako rezultat nije onakav kakav smo očekivali, možemo da pokušamo da otkrijemo zašto. Možda neki uslov nije bio isti. Možda je način izvođenja mogao da bude bolji. A možda je jednostavno naša početna pretpostavka bila pogrešna. Ništa od toga ne znači da istraživanje nije imalo smisla.

Volela bih da dete iz eksperimenta ne ponese samo zadovoljstvo zato što mu je nešto „uspelo“, već i spremnost da kaže: „Nije se dogodilo ono što sam očekivao. Hajde da vidimo zašto.“ Neočekivan rezultat ponekad nije neuspeh eksperimenta, već početak mnogo boljeg pitanja.

Nauka za decu ne počinje u laboratoriji

Volim laboratoriju i u njoj sam se i sama školovala, ali kada sam razmišljala o ScienceLabu bilo mi je važno da nauku ne svedem na epruvete, pipete i beli mantil. Prva dečja laboratorija može da bude park, dvorište, šuma, pa čak i sopstvena kuhinja.

Jedan list može otvoriti čitav niz pitanja. Zašto listovi različitih biljaka nemaju isti oblik? Šta se događa sa semenom kada dobije vodu? Šta možemo pronaći u uzorku zemlje? Šta ćemo primetiti ako nešto što svakodnevno gledamo odjednom pogledamo kroz lupu ili mikroskop?

Upravo iz te ideje nastao je i ScienceLab set Mali istraživač prirode. Ideja nije da dete dobije još jednu kutiju sa zadacima koje treba da „odradi“, već alat koji može da ponese napolje i pomoću njega počne drugačije da posmatra svet oko sebe.

A od prirode možemo da krenemo mnogo dublje. Biljke i životinje građene su od ćelija. U ćelijama se nalaze strukture i molekuli koje golim okom ne možemo da vidimo. Tako nas pitanje o jednom listu može dovesti do ćelije, zatim do DNK i na kraju do molekularnog nivoa života.

Upravo zato ScienceLab ne zamišljam kao zbir nepovezanih „wow“ eksperimenata, već kao prostor u kojem možemo da istražujemo nauku o životu — od prirode do molekula.

Biologija, medicina i farmacija mogu da budu uzbudljive i deci

Ovo je deo ScienceLaba koji mi je posebno važan. Deca vrlo rano počinju da postavljaju pitanja o sopstvenom telu i živom svetu. Zašto srce kuca? Šta je krv? Šta su bakterije? Zašto dobijemo temperaturu? Šta se nalazi u ćeliji? Šta je DNK? Kako deluje lek?

To jesu ozbiljna naučna pitanja, ali ozbiljna nauka ne mora automatski da znači komplikovano predavanje. Molekularnu biologiju, medicinu ili farmaciju ne treba detetu predavati kao studentu. Možemo napraviti model, pogledati preparat pod mikroskopom, izvesti eksperiment, uporediti rezultate ili postaviti problem koji treba rešiti. Tek nakon toga možemo objasniti nauku koja stoji iza onoga što je dete upravo istraživalo — naučno tačno, ali na način prilagođen njegovom uzrastu.

I tu mi je važno da napravim jednu razliku. Cilj ScienceLaba nije da od dece pravi „male studente medicine“ niti da ih što ranije zatrpa stručnim terminima. Cilj je da im pokaže da se i teme iz biologije, medicine i farmacije mogu istraživati, razumeti i povezivati sa svetom koji već poznaju.

Drugim rečima, želim da otvorimo vrata jednog dela nauke sa kojim se deca možda ne sreću često — a koji se zapravo bavi njima samima i životom svuda oko njih.

Kako roditelji mogu da podstaknu naučnu radoznalost?

Za to vam nije potrebna laboratorija kod kuće, niti morate znati odgovor na svako pitanje koje dete postavi. Zapravo, jedna od najjednostavnijih stvari koje možemo da uradimo jeste da ponekad ne odgovorimo odmah.

Sledeći put kada dete pita „Zašto?“, možemo pokušati da uzvratimo pitanjem: „Šta ti misliš?“ Možemo pitati i kako bi svoju ideju proverilo, šta očekuje da će se dogoditi ili šta primećuje kada nešto promenimo.

Nekoliko jednostavnih pitanja može potpuno promeniti način na koji dete pristupa problemu:

• Šta misliš da će se dogoditi?
• Zašto tako misliš?
• Kako bismo mogli to da proverimo?
• Šta primećuješ?
• Da li se dogodilo ono što si očekivao?
• Šta bismo mogli sledeći put da promenimo?

Naravno, dete na kraju treba da dobije naučno tačno objašnjenje prilagođeno svom uzrastu. Poenta nije da ga ostavimo da samo „otkrije“ kompletnu biologiju. Poenta je da mu pre gotovog odgovora damo malo prostora da razmišlja.

Jer nauka nije samo zbir činjenica koje znamo. Nauka je i način na koji proveravamo kako nešto znamo.

Neće svako dete koje pogleda kroz mikroskop postati biolog, niti dete koje pita kako deluje lek jednog dana mora da studira farmaciju. To uopšte nije cilj. Ali možda će naučiti da postavlja pitanja, proverava svoje pretpostavke i promeni mišljenje kada rezultat pokaže nešto drugo.

I možda će jednog dana, kada čuje neku veliku tvrdnju, spontano postaviti jedno veoma korisno pitanje:

„A kako to znamo?“

Meni je to prilično dobar početak.

Od „wow“ do „zašto“

Naučni eksperimenti za decu mogu i treba da budu zabavni. Neka nešto promeni boju, neka zapeni i neka rezultat izazove oduševljenje. Ne moramo da biramo između igre i ozbiljne nauke.

Ali volela bih da se ne zaustavimo na „Vau, vidi ovo!“.

Ako posle toga dobijemo „Zašto se to dogodilo?“, a zatim možda i „A šta će biti ako probamo drugačije?“, od zanimljivog eksperimenta stigli smo do nečeg mnogo vrednijeg.

Stigli smo do istraživanja.

Imate malog istraživača kod kuće?

Na ScienceLab radionicama istražujemo nauku o životu — od prirode i mikrosveta do ćelija, DNK, biologije, medicine i farmacije. Deca kroz eksperimente postavljaju pitanja, predviđaju rezultate, istražuju i pokušavaju da otkriju zašto.

Saznajte više o ScienceLab radionicama za decu i prijavite dete za naredne termine.

O autoru

Tamara Kaplarević, MSc
Molekularni biolog | osnivač ScienceLaba

ScienceLab sam pokrenula sa željom da deci približim nauku o životu – od prirode i biologije do molekularnog sveta, medicine i farmacije — kroz istraživanje, eksperimente i pitanja prilagođena njihovom uzrastu.