Kada roditelj danas traži naučne radionice za decu, iza tog naziva može da pronađe veoma različite programe. Negde su u centru eksperimenti, negde robotika i programiranje, negde priroda, tehnika ili kreativne aktivnosti. I sve to može da ima svoje mesto.
Ali šta jednu aktivnost zaista čini naučnom radionicom?
Da li je dovoljno da dete obuče mantil, pomeša dve supstance i napravi nešto što peni? Ili dobra naučna radionica treba da uradi još nešto – da dete navede da se zapita zašto se nešto dogodilo, šta bi se promenilo kada bismo promenili uslove i kako uopšte možemo da proverimo svoju pretpostavku?
Kao molekularnom biologu, meni je upravo taj drugi deo posebno važan. Ne želim da deca sa naučne radionice ponesu samo uspomenu na zanimljiv eksperiment. Volela bih da ponesu i novo pitanje.
Jer „vau“ može da privuče pažnju. Ali „zašto?“ je ono od čega počinje istraživanje.
Šta su naučne radionice za decu?
Naučna radionica je praktičan oblik upoznavanja sa naukom u kojem dete nije samo slušalac. Umesto da dobije gotovu informaciju koju treba da zapamti, ono može da posmatra, postavlja pitanja, pravi pretpostavke, izvodi eksperiment ili drugi istraživački zadatak i razgovara o rezultatu.
To ne znači da svaka aktivnost mora da izgleda kao pravi laboratorijski eksperiment. Nauka se može istraživati pomoću mikroskopa i epruveta, ali i kroz modele, uzorke iz prirode, poređenje, merenje, posmatranje ili rešavanje jednostavnog problema.
Važnije od same opreme jeste šta dete sa njom radi.
Ako odrasla osoba izvede atraktivan eksperiment, a deca ga samo gledaju, dobili smo zanimljivu naučnu demonstraciju. Ako dete pre eksperimenta pokušava da predvidi rezultat, učestvuje u izvođenju, posmatra šta se događa i zatim pokušava da objasni ono što je videlo, napravili smo korak dalje.
Dete više nije samo publika. Postaje učesnik u istraživanju.
Kako izgleda dobra naučna radionica?
Ne postoji jedan recept koji mora da prati svaka radionica. Tema o mikroorganizmima neće da izgleda isto kao istraživanje biljaka, a rad sa šestogodišnjacima ne može da bude organizovan isto kao rad sa decom od 12 ili 13 godina.
Ipak, dobar istraživački proces često možemo svesti na nekoliko jednostavnih koraka:
PITAMO → PRETPOSTAVLJAMO → ISTRAŽUJEMO → POSMATRAMO → ZAKLJUČUJEMO
Na primer, pre nego što detetu pokažemo šta će se dogoditi u eksperimentu, možemo ga pitati šta očekuje. Ne tražimo „tačan odgovor“ niti ocenjujemo pretpostavku. Želimo da dete razmisli o problemu i poveže ga sa onim što već zna.
Zatim dolazi istraživanje. Dete može da izvede deo postupka, uporedi uzorke, nešto izmeri, pogleda pod mikroskopom ili prati promenu koja se događa. Tek nakon toga razgovaramo o rezultatu.
Da li se dogodilo ono što smo očekivali? Zašto jeste ili nije? Šta bi se promenilo kada bismo promenili jedan uslov? Možemo li svoju ideju da proverimo još jednom?
Tako jedan eksperiment prestaje da bude samo trik sa unapred poznatim krajem i postaje mali istraživački problem.
A šta ako rezultat nije onakav kakav smo očekivali?
Možda baš tada radionica postaje najzanimljivija.
Deca se često susreću sa zadacima kod kojih postoji jedan tačan rezultat. Ako ga nisu dobila, lako mogu da zaključe da su pogrešila.
Naučno istraživanje nije uvek tako uredno. Ako eksperiment nije dao očekivani rezultat, možemo da razmišljamo o tome šta se dogodilo. Da li su svi uslovi bili isti? Da li bismo nešto drugačije uradili pri ponavljanju? Da li je možda naša početna pretpostavka bila pogrešna?
Na taj način dete uči nešto što prevazilazi konkretnu temu radionice: rezultat posmatramo, analiziramo i na osnovu njega menjamo zaključak.
Šta dete može da nauči kroz naučne radionice?
Najlakše je vrednost naučne radionice meriti količinom novih činjenica koje je dete čulo. Posle radionice o DNK može da zna šta znači skraćenica DNK, a posle radionice o mikroorganizmima da razlikuje nekoliko njihovih grupa.
To jeste lepo, ali meni nije najvažnije.
Činjenice će deca tokom školovanja naučiti mnogo puta. Mnogo mi je zanimljivije da radionica napravi prostor u kojem mogu da vežbaju kako se do znanja dolazi.
Kroz praktično istraživanje dete može da vežba da:
- pažljivo posmatra i uočava promene
- postavlja pitanja
- iznosi pretpostavke
- poredi ono što je očekivalo sa onim što se zaista dogodilo
- traži moguće objašnjenje
- povezuje uzrok i posledicu
- promeni početnu ideju kada rezultat pokaže nešto drugo
- objasni šta je primetilo i kako je došlo do zaključka
Naravno, jedna radionica neće od deteta da napravi naučnika niti će nekoliko eksperimenata magično da razviju sve ove sposobnosti. Ali može da mu pruži priliku da ih koristi.
A možda još važnije – može da pokaže da „ne znam“ nije kraj problema, već da može da bude početak istraživanja.
Ista naučna tema ne izgleda isto sa 6 i sa 13 godina
Kada se govori o nauci za decu, često se više pažnje posvećuje izboru eksperimenta nego načinu na koji će tema biti predstavljena. A uzrast ovde pravi ogromnu razliku.
Šestogodišnjaku i trinaestogodišnjaku možemo da postavimo istu osnovnu pojavu, ali ne na isti način i ne sa istim očekivanjima.
Kod mlađe dece više prostora mogu da zauzimaju posmatranje, manipulacija materijalom, jednostavna predviđanja i pitanja koja se oslanjaju na ono što dete može neposredno da vidi. Kako dete raste, možemo uvoditi složenija objašnjenja, više samostalnog zaključivanja, preciznije pojmove i pitanja koja zahtevaju povezivanje nekoliko informacija.
Upravo zato „prilagođeno deci“ ne bi trebalo da znači samo da smo iz stručnog objašnjenja izbacili komplikovane reči.
Prilagođavanje uzrastu znači da razmišljamo o tome šta dete u tom uzrastu može da istraži, kako može da razume pojavu i koliko samostalnosti može da preuzme tokom rada.
Moraju li naučne radionice za decu da budu STEM?
STEM je veoma širok pojam koji obuhvata nauku, tehnologiju, inženjerstvo i matematiku, pa se pod njim danas nalaze veoma različiti programi za decu. Robotika, programiranje, konstrukcije i tehnički eksperimenti mogu da budu odličan način da dete upozna neke od tih oblasti.
Ali to nije jedini naučni svet koji postoji.
Kada sam razmišljala o ScienceLabu, želela sam da krenem iz oblasti koja je meni profesionalno najbliža – nauke o životu.
Zato se kod nas priroda ne završava na prepoznavanju biljke, niti biologija mora da ostane na onome što možemo da vidimo golim okom.
Možemo krenuti od lista pronađenog napolju, a zatim se pitati od čega je građen. To nas vodi do tkiva, ćelije, DNK i molekula. Možemo govoriti o mikroorganizmima, ljudskom organizmu, tome kako nastaje bolest ili kako lek može da deluje.
Drugim rečima:
PRIRODA → ORGANIZAM → ĆELIJA → DNK → MOLEKUL
To je naučni univerzum koji želim da deca upoznaju kroz ScienceLab.
Da li su biologija, medicina i farmacija preteške za decu?
Ako pokušamo da detetu držimo fakultetsko predavanje – jesu. Ali to nije cilj.
Deca nisu mali studenti medicine.
Šestogodišnjaku ne treba objašnjavati molekularni mehanizam leka kao studentu farmacije, niti dete treba da pamti stručne termine da bismo rekli da je nešto naučilo.
Mnogo zanimljivije pitanje je: kako ozbiljnu naučnu temu možemo da pretvorimo u nešto što dete može da istraži?
Možemo napraviti model ćelije. Pogledati preparat pod mikroskopom. Istraživati mikroorganizme kroz aktivnosti prilagođene uzrastu. Izolovati materijal u kojem možemo uočiti DNK. Kroz model ili eksperiment razgovarati o tome zašto neki lekovi deluju na određeni način.
Tek nakon iskustva dolazi objašnjenje.
Tako ne banalizujemo nauku, ali je ni ne pretvaramo u predavanje koje dete još nije spremno da prati.
Za mene je to jedna od najzanimljivijih stvari u radu sa decom: pronaći način da nauka ostane naučno tačna, a ipak postane dostupna malom istraživaču.
Kako izgledaju ScienceLab naučne radionice u Beogradu?
ScienceLab radionice nastale su upravo iz ideje da deci ponudimo prostor u kojem neće samo gledati nauku, već će je istraživati.
Teme dolaze iz prirode, biologije i mikrosveta, ali i molekularne biologije, medicine i farmacije. U zavisnosti od uzrasta i teme, koristimo eksperimente, modele, mikroskopiranje, uzorke, praktične zadatke i razgovor o tome šta smo primetili i zašto se nešto dogodilo.
Radionice su prilagođene uzrastu dece, jer od mlađeg i starijeg istraživača ne očekujemo isto. Ono što ostaje zajedničko jeste ideja da dete treba da bude aktivni učesnik, a ne publika na času nauke.
I ne očekujem da svako dete koje dođe u ScienceLab jednog dana postane biolog, lekar, farmaceut ili naučnik.
Volela bih nešto jednostavnije.
Da poželi da pogleda malo bliže.
Da pita.
Da pretpostavi.
Da proveri.
I da, kada dobije odgovor, ponekad postavi još jedno pitanje.
Jer možda najvažnije pitanje koje dete može da ponese sa naučne radionice nije:
„Šta smo danas naučili?“
nego:
„A kako to znamo?“
Želite da vaše dete upozna ScienceLab?
ScienceLab naučne radionice u Beogradu namenjene su malim istraživačima koji žele da eksperimentišu, postavljaju pitanja i otkrivaju nauku o životu — od prirode do ćelije i molekula.
Na stranici naučne radionice možete pogledati više informacija o programu, uzrastu i prijavi.
Tamara Kaplarević, MSc
Molekularni biolog | osnivač ScienceLaba
ScienceLab sam pokrenula sa idejom da deci približim nauku o životu kroz istraživanje, eksperimente i pitanja – od prirode i biologije do molekularnog sveta, medicine i farmacije.
